Reč su svi njeni oblici

Rečnik ti da jedan oblik, rečenica traži drugi

Otvori rečnik i dobiješ jedan oblik po reči: go, ići. Otvori usta i taj oblik ti treba ređe nego što misliš. Ona ide na posao traži goes. Otišao sam juče traži went. Jesi li ikad išao tamo traži gone. Idem sad traži going. Glagol be ima osam oblika, am, is, are, was, were, been, being i samo be, i nijedan ne liči na odrednicu u rečniku. Imenice imaju svoje: child i children, man i men, foot i feet. Pridevi svoje: good, better, best.

Engleski nema padeže, i to je dobra vest. Loša vest je da to malo oblika što ima nosi najveći deo rečenice: bez went ne možeš ništa da kažeš o juče, bez were ništa o njima, bez has ništa o njoj.

Aplikacije za reči broje reči. Onaj ko „zna 2.000 reči“ u smislu rečničkog oblika zna 2.000 stvari koje mora da menja u letu svaki put kad neku upotrebi. To nije vokabular. To je spisak vokabulara koji tek treba naučiti.

Pravilno ne znači besplatno

Većina oblika ide po obrascu, a obrazac je pravilo koje možeš da naučiš jednom: -s za nju, -ed za juče, -ing za sad. To pomaže da razumeš. Ne pomaže da budeš brz. Kad pričaš šta ona radi, nemaš vremena da vrtiš pravilo: treće lice, jednina, sadašnje vreme, znači -s. Oblik mora da bude tu, ceo, onako kako ti je tu išao, a nikad nisi razmišljao kako se od ići pravi prošlo vreme.

Tako izgleda tečnost u oblicima: ne brzo pravilo, nego nikakvo pravilo. I dolazi odande odakle dolazi sva tečnost: od toga što oblik mnogo puta sam sastaviš, u razmacima od po nekoliko nedelja, dok ne prestane da se sklapa i ne počne da dolazi gotov.

A onda oni koji ne slušaju nikoga

Svaki jezik ima jezgro najčešćih reči čiji se oblici uopšte ne prave od rečničkog oblika. U engleskom: go, went, gone; is, was, been; do, did, done; child, children. Srpski ih ima isto toliko, samo ih ne primećuješ: čovek je čovek, a ljudi su ljudi, sasvim druga reč; ići je idem u sadašnjem i išao u prošlom. Dobio si ih iz hiljada sati slušanja, pa ti ne liče na izuzetke.

To nisu retke zanimljivosti. To su najkorišćenije reči u jeziku, baš zato: reči koje se stalno koriste opiru se tome da postanu pravilne. Onaj ko ima pravila, a nema ove oblike, tečno govori onaj deo jezika koji se ne pojavljuje.

Kako kurs postupa s oblikom

Svaki oblik svake reči zasebna je stavka. Ima svoj nivo od 1 do 10, svoje mesto u rasporedu ponavljanja i svoju istoriju tačnih i pogrešnih odgovora. Went može da bude na nivou 8, čvrsto kao kamen, dok je gone na nivou 2 i vraća se sutra. Ne raspoređuje se reč u celini, nego njeni oblici.

Nikad se ne vežbaju kao tabela. Oblik dospe i sretneš ga u rečenici koju moraš da napišeš od nule, u ulozi koja ga traži. Ako napišeš I have went, provera označi tu reč, imenuje pravilo i prepolovi nivo tog oblika i tog pravila. Ostali oblici iste reči ostaju netaknuti, jer njih nisi pogrešio.

Kad se reč uvodi, vidiš je celu odjednom: sliku, glas, prevod i svaki oblik, da od prvog dana znaš šta preuzimaš. Tabela je tu da se pogleda, ne da se buba. Učenje se dešava u rečenicama, oblik po oblik, onog dana kad koji dospe.

Šta se time menja

Menja se šta znači „znam ovu reč“. U špilu kartica to znači da umeš da kažeš rečnički oblik. Ovde znači da je svaki oblik koji si sreo iznad određenog nivoa i proveren u upotrebi, a oni koji nisu, baš oni se vraćaju. Nivo svake reči i svakog pravila možeš da vidiš u svakom trenutku, a oni koji su još niski su oni koji su na putu.

I menja se koliko greška košta. Pogrešiš children i nisi izgubio child. Izgubio si jedan oblik, na jedan dan, i sutra ćeš ga napisati ponovo.