Koliko reči ti treba da bi govorio jezik?

Brojke, bez ulepšavanja

Učestalost reči u jeziku je krajnje neravnomerna. Nekoliko stotina reči obavlja najveći deo posla u svakom razgovoru, a rep retkih reči je vrlo dugačak. Istraživači koji to broje, a najpoznatiji među njima je Pol Nejšn, dolaze do sličnih brojki, a engleski je jezik na kome se najviše brojalo:

• Hiljadu najčešćih porodica reči pokriva otprilike tri četvrtine svega što se čuje u svakodnevnom govoru.
• Dve do tri hiljade pokrivaju najveći deo razgovora i jednostavnog teksta: dovoljno da pratiš i da te razumeju.
• Oko pet hiljada je granica posle koje obične novine ili roman prestaju da budu mučenje.
• Obrazovani izvorni govornici znaju između petnaest i dvadeset hiljada porodica, i stalno dodaju nove.

Dakle, ohrabrujuće tumačenje je tačno: za prvi pravi razgovor dovoljno je nekoliko stotina dobro odabranih reči. A tačno je i obeshrabrujuće: „engleski u hiljadu reči“ dovoljan je da preživiš put, a nedovoljan da u tom jeziku živiš.

Zašto broj laže

Brojke gore broje porodice reči, a porodica je reč sa svim što je od nje izvedeno: use, uses, used, useful, useless, user i misuse jedna su porodica. Hiljadu porodica je nekoliko hiljada reči koje treba da prepoznaš i, što je teže, da upotrebiš. A najčešći engleski glagoli nose još nešto što se u porodicu ne računa: get je jedna reč na listi i dvadeset značenja u rečenici, get up, get on, get over, get along, i svako je zasebna stvar za učenje.

Onaj ko je nabubao hiljadu reči iz rečnika nema pokrivenih sedamdeset pet posto. Može s naporom da prepozna sedamdeset pet posto teksta, a da sam sastavi vrlo malo, jer znati reč nije isto što i imati je, sa svim oblicima i predlozima, u trenutku kad ti treba. Istih hiljadu reči koje izlaze same, u pravom obliku, s pravim predlogom, sasvim je drugo postignuće, a prečice između ta dva nema, osim da sastavljaš rečenice.

Druga stvar koju broj krije jeste koje su to reči. Hiljadu reči iz turističkog priručnika i hiljadu s prave liste učestalosti preklapaju se manje nego što misliš. Česte reči su uglavnom sitne i dosadne: the, a, of, to, in, zamenice, be, have, do, will, get, sitnice koje drže rečenicu na okupu. Niko za njih ne pravi karticu, a traži ih svaka rečenica, i baš u njima mi najviše grešimo.

Šta iz toga sledi za kurs

Dve stvari. Reči moraju da se uvode redom koji poštuje učestalost, tako da one bez kojih nema nijedne rečenice dođu prve, i tako da u svakom trenutku ono što znaš bude upotrebljiv jezik, a ne zbirka imenica. I svaka reč mora da se uči sa svojim oblicima, u rečenicama, jer brojke o pokrivenosti postaju istinite tek kad oblici izlaze sami.

Kurs radi oboje. Reči stižu lekciju po lekciju, svaka lekcija donosi reči koje njenom pravilu trebaju, i svaka reč dolazi sa slikom, glasom, prevodom i svim oblicima. Svaki oblik je zasebna stavka u rasporedu ponavljanja, sa svojim nivoom, pa „znati reč“ znači imati njene oblike iznad nekog nivoa, proverene u rečenicama koje si sam napisao, a ne videti je jednom na kartici.

Garancija koju broj omogućava

Pošto kurs tačno zna koje reči ti je dao, može da obeća ono što priručnik ne može: nikad nećeš sresti reč koju nisi učio. Tekstovi, dijalozi i rečenice lekcije sastavljeni su samo od reči koje ti je kurs već dao. Ne moraš da pogađaš iz konteksta, da držiš rečnik u drugoj ruci ni da se probijaš kroz rečenicu koju razumeš napola. Kad otvoriš tekst, možeš da ga pročitaš, i jedino je pitanje koliko brzo.

To je ono što bi broj reči trebalo da znači, i jedini broj koji vredi pratiti. Ne koliko si reči video, nego koliko bi mogao da upotrebiš sad, u svakom obliku, bez zastajanja da razmisliš. Taj broj, i nivo svake reči u njemu, vidiš u svakom trenutku.