Da li ti treba gramatika da bi govorio jezik?

Dva načina da ne uspeš

Prvi neuspeh je školski. Godine časova, svako vreme u tabeli, kontrolni iz tabela, a na kraju čovek koji ume da objasni razliku između Present Perfecta i Past Simplea, a ne ume nijedno da upotrebi u rečenici. Gramatiku je učio kao što se uči istorija: kao skup činjenica o jeziku, koje stoje pored jezika, a nikad u njemu.

Drugi neuspeh je reakcija na prvi. Zaboravi pravila, slušaj što više, pričaj, i pusti gramatiku da se sredi sama, kao kad si imao tri godine. Neko vreme to radi. Onda zapneš na nivou gde te razumeju, ali grešiš, i tu ostaneš godinama: niko ne ispravlja odraslog čoveka koga ionako razume, a svoje greške u pravilu koje nikad nisi učio ne možeš da čuješ.

Oba tabora su u pravu za onaj drugi. Pitanje je čemu pravilo služi, ako ne služi ni da se buba ni da se preskoči.

Pravilo je prečica

Deca usvoje gramatiku iz desetina hiljada sati slušanja. Odrasli te sate nemaju. Pravilo je to isto iskustvo, sažeto: kad pričaš o nečemu što si doživeo do sada, a ne kažeš kad, glagol ide sa have i trećim oblikom: I have been to London. Da ga pročitaš, treba ti trideset sekundi. Da ga sam izvučeš iz slušanja, trebaju meseci, i često se nikad ne izvuče do kraja.

Dakle, pravilo vredi pročitati. Jednom. Ali ga ne vredi učiti napamet: pravilo naučeno napamet stoji na istom mestu gde i datum naučen napamet, a do tog mesta se, dok govoriš, stiže presporo. Pravilo mora da pređe iz onoga što znaš u ono što radiš, a to se dešava na tačno jedan način.

Gramatika se usvaja kad je koristiš

Svaki put kad napišeš rečenicu u kojoj treba Present Perfect, primenjuješ pravilo. Prvih nekoliko puta proveravaš: do sada, bez vremena, znači have, znači treći oblik. Dvadeseti put manje oklevaš. Do pedesetog, u novoj rečenici o novom iskustvu, have seen izađe pre nego što stigneš da se setiš pravila. To je trenutak kad je gramatika prestala da bude teorija. Nije došao od ponovnog čitanja objašnjenja, niti od biranja ponuđenog. Došao je od toga što si pravi oblik sam sastavio mnogo puta, u rečenicama koje su nešto značile.

Zato je količina vežbe po pravilu važnija od kvaliteta objašnjenja. Pravilo s tri primera je pravilo koje si razumeo. Pravilo iza koga stoji pedeset rečenica, raspoređenih na nedelje, jeste pravilo koje imaš.

Šta kurs radi s pravilom

Svaka lekcija je sazidana oko jednog pravila. Pročitaš objašnjenje na srpskom, a kratak kviz proveri da si ga razumeo. Onda ti lekcija da reči koje tom pravilu trebaju, i onda pišeš: rečenicu za rečenicom, u svakoj treba to pravilo, svaka se kuca od nule i proverava reč po reč. Do teksta i dijaloga lekcije ne stižeš dok ne umeš da napišeš njene rečenice.

Posle lekcije pravilo ne nestaje. Ima nivo od 1 do 10, kao reč, i vraća se kad dospe, u rečenicama iz kasnijih lekcija u kojima je zatrebalo. Ako napišeš pogrešan oblik, provera imenuje pravilo koje je zakazalo, njegov nivo se prepolovi i vraća se ranije. Pravilo koje stalno pogađaš odlazi ka ponavljanju na dve nedelje, pa na mesec, i na kraju bi morao da ga potražiš da bi se setio kako glasi, jer godinu dana nisi mislio o njemu. Prosto ga koristiš.

Pa, treba li ti?

Treba da ga pročitaš, jednom, na jeziku koji razumeš. Treba da ga primeniš, stotine puta, u rečenicama koje neko proverava. I treba ti nešto što će primetiti kad zakaže i vratiti ga. Ne treba da umeš da ga izrecituješ, a preskočiti ga ne možeš. Pravilo nije cilj. Ono je najkraći put do toga da ti pravilo više ne treba.