Zašto kartice nisu dovoljne
Kartice s ponavljanjem u razmacima najbolje su što većina ljudi koji jezik uče ozbiljno ima, a posle njih i dalje ne umeš da sastaviš rečenicu. Šta kartica ne može da proveri i šta mora da stoji oko nje.
Da odamo priznanje
Ako si prerastao aplikacije s igricama, verovatno si stigao do špila kartica. Kartice s ponavljanjem u razmacima su zaista dobre: raspoređuju ponavljanja prema tome koliko dobro znaš svaku karticu, traže da se setiš, a ne da prepoznaš, i može ih biti na hiljade. Za datume, glavne gradove i hemijske formule to je gotovo najbolja metoda koja postoji. Većina ljudi koji su sami stigli do visokog nivoa u nekom jeziku negde usput je imala špil.
Ali većina njih je imala i udžbenik, gramatiku, privatnog profesora i svesku punu rečenica, jer ih sam špil nije naučio da govore. Problem nije u rasporedu. Problem je u onome što na karticu može da stane.
Kartica je jedna reč, sama za sebe
Na kartici s jedne strane piše grad, s druge city. Pogledaš prednju stranu, kažeš zadnju, oceniš se. Dobro. Sad probaj da kažeš u gradu, u centru grada, idem u grad. Kartica te je naučila reč. A svaka rečenica koju ćeš ikad reći traži i ono oko nje: in the city, in the city centre, I am going into town, s članom koji srpski nema i predlogom koji se ne poklapa s našim. S glagolima je gore. Kartica kaže ići i go, a u rečenici ti trebaju goes, went, gone i going, svaki u svom vremenu.
Možeš da napraviš karticu za svaki oblik, i neki to rade. Onda imaš pet kartica za jedan glagol, svaka se proverava za sebe, a nijedna tamo gde živi: posle yesterday, posle have, uz she, u rečenici iz čijeg značenja se vidi koji je oblik pravi. Znati da je prošlo vreme od go went je činjenica. Reći went ne razmišljajući, jer pričaš o juče, jeste veština. Kartice proveravaju činjenicu.
Ocenjuješ se sam, a prema sebi si blag
Kartica ne može da proveri tvoj odgovor. Okreneš je, uporediš i odlučiš: jesam li ovo znao? Svako ko je koristio špil zna šta se onda dešava. Rekao si I have went, a na kartici piše I have gone; ma, skoro tačno, klikneš „dobro“. Setio si se reči sekund pošto si je okrenuo; ma, računa se, klikneš „dobro“. I raspored onda gura karticu nedeljama unapred na osnovu odgovora koji zapravo nisi dao.
Rečenicu koju otkucaš ocenjuje provera, a ne ti. Oblik je ili tu ili nije, a pogrešan oblik nikad nije „skoro tačan“.
Kartice ne znaju za gramatiku
Čak i savršen špil sa svakim oblikom svake reči proverava reči. Gramatika, ono što odlučuje koji oblik ide gde, nema karticu. Možeš da napraviš karticu na kojoj piše Present Perfect za iskustvo bez tačnog vremena i da na poleđini napišeš pravilo, i ona će proveriti da li umeš pravilo da izrecituješ. Ali kad govoriš, ne zakazuje to. Zakazuje primena: u rečenici, u žurbi, dok ti je pažnja na značenju.
Jedina vežba koja proverava gramatiku jeste da sastaviš rečenicu u kojoj je ta gramatika potrebna. Onda je pitanje da li sistem ume da kaže koje je pravilo zakazalo kad rečenica nije tačna. Kartica ne ume, jer kartica ima jedan odgovor. Provera rečenice koja zna pravilo iza svake reči ume.
Kartice neko mora da napravi
Špil koji praviš sam nastaje redom kojim su ti reči dolazile pod ruku, s prevodima koje si našao, bez slika ako ih nisi dodao i bez zvuka ako ga nisi našao. Za jednu dobru karticu trebaju minuti, za hiljadu sati koje si hteo da potrošiš na sam jezik. Tuđi špilovi te oslobađaju tog posla, ali donose svoju muku: napravljeni su za tuđi kurs, tuđim redom, s greškama koje niko nije ispravio.
Šta mora da stoji oko kartice
Kurs zadržava onaj deo ideje o karticama koji radi. Svaka reč, svaki njen oblik i svako gramatičko pravilo zasebna je stavka sa svojim nivoom: ponavlja se kad dospe i odlazi sve dalje sa svakim tačnim odgovorom. To je ponavljanje u razmacima, samo primenjeno na tri vrste stvari umesto na jednu.
Sve ostalo je drugačije. Stavka se nikad ne proverava sama za sebe: samo u rečenici koju pišeš od nule, a provera čita svaku reč, označi onu u kojoj je greška i imenuje pravilo. Ne moraš sam da se ocenjuješ. Reč stiže kao već napravljena kartica: sa slikom, glasom, prevodom, svim oblicima i rečenicom koju si već sreo. A redosled nije onaj kojim ti je nešto dolazilo pod ruku, nego redosled kursa: jedno po jedno pravilo, s rečima koje tom pravilu trebaju.
Ako imaš špil, zadrži ga za ono u čemu su špilovi dobri. Za sam jezik, kartica mora da bude rečenica.
Čitaj dalje
- Da li ti treba gramatika da bi govorio jezik?
Jedni kažu: samo pričaj, pravila će doći sama. Drugi su godine proveli nad tabelama i još ne umeju da naruče kafu. I jedni i drugi opisuju pravi neuspeh. Čemu gramatika zapravo služi i kako da je naučiš, a da ne završiš ni kao jedni ni kao drugi.
- Reč su svi njeni oblici
Znati go ne znači znati went. Znati child ne znači znati children. Zašto se svaki oblik reči uči zasebno i šta se time menja.