Određeni član

Srpski nema članove, pa je ovo nešto što gradiš od nule. Već znaš a i an: oni uvode nešto prvi put. The radi suprotan posao. Kaže slušaocu: znaš o kojem tačno govorim. U srpskom to ništa ne označava — ista imenica, isti oblik, razume se iz konteksta. U engleskom to moraš da označiš svaki put, i to baš članom, ne redom reči.

Prvo pominjanje, pa drugo pominjanje

Ovo je najjasniji slučaj. Kad nešto imenuješ prvi put, to je novo, pa kažeš a. Posle toga slušalac već zna o čemu je reč, pa kažeš the. Uporedi sa srpskim: „Imamo baštu. Bašta je mala.“ — imenica ostaje gola u obe rečenice. U engleskom ne može: druga rečenica dobija the.

• We have a garden. The garden is small.
• There is a lamp in my room. The lamp is old.

Na samoj imenici se ništa nije promenilo. Promenilo se to što slušalac sad može da je prepozna — i engleski to obeležava, svaki put.

Ovde postoji samo jedno takvo

Ponekad se stvar prepoznaje već pri prvom pominjanju, jer u toj situaciji postoji samo jedna. Kuća ima jednu kuhinju, jedan krov, jedna ulazna vrata. Zato odmah ide the, bez ikakvog prvog pominjanja sa a.

• The kitchen is very warm.
• Mia is in the bathroom.
• Please close the door.

The ide i uz množinu i uz nebrojive imenice

A ima strogo ograničenje: radi samo uz jednu brojivu stvar. The nema takvo ograničenje. Stoji ispred imenice u množini i ispred imenice koja se ne broji, kao što su water, milk, bread, rice ili furniture — uglavnom iste imenice koje se ni u srpskom ne broje (voda, mleko, hleb, pirinač, nameštaj).

• The windows are open.
• The children are in the garden.
• The water is cold.
• The bread is on the table.

Kad govoriš uopšteno: bez ikakvog člana

Ovo je slučaj u kojem govornici srpskog najviše greše, i to u oba smera. Kad govoriš o celoj vrsti stvari uopšteno — ne o određenim primercima na koje slušalac može da pokaže — engleski uz imenicu u množini ili uz nebrojivu imenicu ne stavlja nikakav član. Ta rečenica izgleda kao srpska: gola imenica.

Bedrooms are usually small govori o spavaćim sobama bilo gde na svetu. The bedrooms are small govori o spavaćim sobama u ovoj kući, onima koje gledamo. U srpskom bi obe rečenice počele isto — „Spavaće sobe su male“ — i razlika bi se razumela iz situacije. Engleski tu razliku vidi u članu.

Dve greške vrebaju govornika srpskog. Prva: izostaviš the tamo gde je stvar određena, jer u srpskom tu ničega nema — „Kuhinja je topla“ ide sa the, uvek. Druga, čim naučiš the: počneš da ga lepiš na svaku imenicu, pa i uopštene rečenice dobiju član koji ne treba. Provera je uvek ista: pitaj se o kojima tačno govorim. Ako slušalac zna koje — the. Ako mislim na sve njih, uopšteno — ništa, kao u srpskom.

The nije taj / ta / to. Pokazna zamenica pokazuje prstom; the samo kaže da je stvar poznata, i mnogo je češći — u srpskom mu najčešće ne odgovara nijedna reč. I za razliku od taj, ta, to, ti, te, ta, the nikad ne menja oblik: nema roda, nema broja, nema padeža. Ispred jednine, množine, brojive ili nebrojive imenice — uvek the.